IRAN
BOGOVI
Predug zaborav ih je unekoliko promenio. Odviše dugo su boravili daleko od ljudi.
Odvikli su se od ljudskih strasti i niskih želja. Kada su se vratili, bili su drukčiji.
Behu gluvi na molitve, neosetljivi na žrtve.
Na njihovim licima igrao je hladan plamen; nebo dobi boju krvi prolivene pod oblacima. Njihovi koraci pretvoriše gradove u ruševine.
Vatrene pečurke progutaše noć.
Crno znamenje, crne marame.
Kohorte ratnika u crnim haljinama.
Sev čelika, vitez koji jaše poljem, trpeći podsmeh vrapca.
Čobani i njihova stada, raštrkana po visoravnima. Njihovi sinovi steći će slavu u bitkama. Pohrliće pustinjama i neznanim zemljama preko visokih gora kao ono jato od trideset ptica Simurga što leteše bez predaha sve do kraja sveta.
Ljutiti car je bičevao more, vojske su sledile njegov mig, ali tada već beše kasno; carstvo se osipalo, ispod dnevnih događaja jasno se naziralo nadiruće rasulo. Intrige i preljube zacariše dvorovima. Naložnice, kurve kneževa, zavladaše slavnim gradovima i pokrajinama. Vladaše svirepo, u razvratu i krvi.
Tako zaboraviše na Zaratustru i na sveštenike koji se klanjahu vatri.
Zaboraviše na orla i na zmiju, i na svete i starostavne knjige, u kojima se boriše Ormuzd i Ahriman, svetlost i tmina.
Na reči Ahura Mazde, oštre poput strela, i satkane od plamena.
To potraja nekih hiljadu godina. Sve dok jednog dana iz pustinje ne izroniše poklonici jednog drugog proroka, pod polumesecom i zelenim barjacima, a
O, iščezla slavo drevne rase! Bedemi i prosjaci, crna tamo stoleća. Zidine i carstva, usamljene tvrđave, koje kruni vetar, oštri mačevi i žuta prašino godina.
Ti ćeš ustati u novom ruhu.
CRNA JEDRA
Crna jedra na trošnoj lađi.
Nisi ovako zamišljao kraj puta. Nadao si se da će neko da te čeka. Izgubio si svoju crvenu nit. Zalutao si u lavirintu. Pomišljaš da je sudbina poruga. Putovanje ionako više neće trajati dugo. Ti si sanjao zagrljaj Arijadne i bes Minotaura. Sanjao si bronzani mač u snažnoj ruci. Nije ti još mnogo ostalo do kraja. Gledaš svoj odraz u ogledalu. Vidiš lice pod pepelom. Tvoj život bio je greška. Gledaš u mračne oblake.
Čekaš oluju koja će da ga spere.
POSLEDNJA OBALA
To je poslednja obala, mnogo milja od islandskih obala i od obala Škotske. Tvoje kraljevstvo.
Visoko iznad Nove zemlje, visoko iznad Švedske. Poslednja obala.
To je zora koja ne sviće, kraljevstvo bez istorije. Prošlost koja se vraća. Slava.
Snaga bez razmetanja, ponos bez oholosti. Ljudi od krvi i mesa.
Iznad mutnih oblaka probija se sunce; visoko iznad vekova, iznad vremena, pomaljaju se krunisane glave.
Kada graja utihne, a pesma zamre u noći, jedan glas govori upravo tebi. Govori tebi.
Ostalo ti je samo koplje koje krvari, izgubio si svoj blistavi mač. Tvoje nasledstvo.
Poslednja Tulo, kulo u vazduhu! Tajanstvena zemljo, porodila si zmiju, vučicu i belog Hrista. Porodila si bogove i kamene džinove u snegu.
Izvesno je da si njome jednom koračao i da ćeš se u nju jednog dana vratiti.
Tvoj zavičaj.
Tvoja sreća.
